Neverovatno je koliko se stvarnost promenila jer, ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive. I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomerile, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I da li je zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čim mi i naši roditelji nismo ni blizu toliko bili (pre)opterećeni?

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O, da. Danas kada listamo stare foto-albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje da prizovemo i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti. Jesu automobili danas brži i ima ih tri puta (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve „zaove i prototivove” – ne vidimo da li je danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili nazad – ležećki što danas ne bi ni mogli da izvedemo jer bi nam smetala auto-sedištra.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi detetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekad pušilo! Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi – od trudnica do doktora. Jedini koji nisu pušili bili su oni koji pokušavaju da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta na koje se možete sakriti od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni saučesnici tog čina jer čim smo naučili da brojimo postali smo oni koji su te cigarete i kupovali. I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizalicu i tvrde bombone. A opet, imali smo mnogo manje karijesa nego današnja mala bagra.



Igrališta su za slabiće

Kome je zanimljivo da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kad je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa komšijine trešnje? Kad je bilo mnogo zabavnije više vremena potrošiti u traganju za najopasnijom lokacijom za igru pa makar ona bila kilometrima udaljena od sigurnog gnezda. Zamislite samo da današnji roditelji moraju da se bore s takvom odmazdom maloletnih članova koje ne bi našli ni nakon 13 umreženih poziva paničnih majki iz svih delova naselja. I što je jako zabavno, nijedna takva odmazda, a bile su svakodnevne, nije završavala s većim brojem povreda od današnje dece koja često padaju kao kruške jer im nikada nije bilo dopušteno da nauče propisno da padnu.

Izgubljeni – nađeni

Kako je izgledao jedan dan našeg raspusta? Iz kuće bismo izašli još ujutru, za ručak smo uletali i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek bismo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnjoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje. I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe. Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina – brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obeležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno – pa prošli ste to! (ključ oko vrata). Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj ključ da bi ga eventualno nekada moglo koristiti, već ga je koristilo svakog dana jer je pre ili posle škole bilo prepušteno samo sebi. Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo da uzme da jede – iseče/namaže hleb/salamu, ispeče jaja, podgreje ručak (u šerpici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o svađama s prijateljima. I domaćem zadatku, naravno. Pa domaći se radio pre nego što se roditelji vrate kući jer čim su oni ušli, preleteli pogledom naše knjige iza nas se već dizao ogroman oblak prašine dok smo se ispalili napolje na igru.



Toliko smo bili odgovorni – sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minutu s roditeljima to je samo zato što smo se sa komšijinim klincima već pošteno izigrali – kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban da budeš dadilja

Onaj ko je imao 12 godina bio je nadomak punoletstva i ne da je mogao već je morao da čuva i pazi na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to. Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto da rade (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što bi se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi – dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi bismo dobili životnu priliku još malo trenirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca od maja do kraja septembra natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu – maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu – recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizovane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučno istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor. Što je ujedno reč za koju poput kacige za bicikl, kao deca nismo nikada čuli.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promijenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Šta mislite, šta se još promenilo?