Jutro počinje ubrzano,
dva doručka spremaš, a u duši još uvek dremaš.

Gledaš kroz prozor,
vidiš sunce sija,
planiraš dan, tako da njima na igralištu sunce prija.
 

Foto: Vesna Martinov Vilić / Privatna arhiva 

Ostavljaš i suđe i kadu,
sedećeš negde u hladu,
ali i ustati 300 puta,
i povikati da negde ne zaluta.

Jedna će biti gladna,
druga je zaboravila da odspava, 
a ti ćeš pomalo iznerviran, ali nasmejanog lica,
pričati im o cvrkutu ptica.

Imaju želje čim dođu kući,
nekad misliš da će ti glava pući,
ali onda se one grohotom nasmeju,
a kad im ispuniš želju,
kao da idu u susret trofeju.

Ti si umoran,
gladan i čupav,
ponekad i emotivno slupan,
ali za uvećavanje njihove radosti,
uvek dostupan.

Loše su vesti,
loše je vreme,
ali oni su tvoje breme,
koje pažnju i ljubav želi,
radost s tobom da podeli,
ponekad i koja suza kane,
traže da u tvom zagrljaju sačekaju da svane,
hoće roze, a ne zelenu suknju,
onda se možda malo i potuku,
pa traže i tvoju ruku, 
jer ne mogu same da se svuku,
a ti gledaš, i sa osmehom kažeš: "Kuku!" .

Onda dođe dan,
da tata sa decom ostane na koji sat sam,
da ti odeš i obaviš nešto,
kupiš na ćošku kokice i doneseš, pored 10 kesa, vešto.

Obećavaš sebi po hiljaditi put da nećeš to više da radiš,
jer te bole i kičma i ruke,
ali već na ulici čuješ poznate zvuke:

" Eno mame, eno mame, nosi nam i jabuke..." .

Nekada su bila dva, sad su četiri oka na mom pragu,
da ispate i dočekaju,
a tebi, Bože, hvala za ovu snagu.

 

Mama Vesna Martinov Vilić / Privatna arhiva 

Pročitajte i prvi tekst iz rubrike mame Vesne - Kako mama kaže Volim te >>>