Kad bebac dolazi svi su srećni i svi očekuju samo osmehe i beskrajnu radost. Ali šta ako na samom početku ne bude tako? Postoji nešto o čemi se jako malo govori.. Postoje situacije koje nisu ni malo lepe, postoji strah, postoji panika, postoji magla.. postoji ono o čemu se ćuti. 

Mama Jovana, nije pronašla taj osmeh i iskru radosti kad je Teodor došao na ovaj svet. Želela je, ali nije mogla. Suočila se sa tamnom stranom dolaska bebe na svet. Utonula je u maglu. 

Danas je, na svu sreću, sve u najboljem redu i Jovana konačno uživa u ulozi majke. Smeje se zajedno sa svojim bebcem i raduje svakom novom danu. 

Pobedila je postporođajnu depresiju i odlučila da svoje iskustvo podeli sa nama. 

Ovo je njena priča. 

Postporođajna depresija je nešto o čemu sam tokom tudnoće pročitala u knjizi o roditeljstvu, na pola strane, i pomislila: „O Bože, ovo je tako strašno, nadam se da neće mene uhvatiti!“ Mene da uhvati, ma nema šanse, ja sam pozitivac i na sve gledam kroz ružičaste naočare i imam taj osmeh koji retko šta može da pokvari. Ali eto, desilo se i to tako jako da sam mislila da nikada neće proći...


Foto: Pixabay

10. septrembra, na rođendan mog verenika, sada supruga, saznali smo da ćemo postati roditelji! Nikada neću zaboraviti njegov osmeh i taj zagrljaj kada sam mu, kao poklon, dala pozitivan test. Bili smo presrećni i dani „trudnovanja“ su protekli bez većih problema, pa skoro idealno. Uživala sam,  a posebni su bili trenuci kada sam birala stvari i odeću za bepca.

I, došao je i taj dan... 28. aprila su mi doneli jedno malo stvorenje umotano u peškirić. To je bio prvi put da sam videla mog Teodora. A onda, trećeg dana nakon carskog reza, počele su moje muke...

Beba je plakala, a ja nisam znala šta da radim sa njom. Plakala sam i ja, mnogo, celog dana. Sestre i doktori su bili u fazonu: „A, dan D“. Rekli su mi da je to skroz normalno. A suprug mi je poslao sliku iz one iste knjige koju sam tokom trudnoće čitala gde je pisalo o baby blues i postporođajnoj depresji. Malo mi je bilo lakše jer sam mislila da će uskoro proći. A onda petog dana ponovo...

Mislila sam da će dolazak kući olakšati ovo stanje. Prvih dana beba je stalno plakala, posebno kada bih je uzela u ruke. Nikako nisam uspevala da je smirim i mislila sam kako me ona ne voli. Pošto se plakanje nije smirivalo, otišli smo kod lekara. A onda novi šok za mene. Beba će morati uz dojenje za dobija i adaptirano mleko. „Pa kako to, kako mu moje mleko nije dovoljno, pa to je bila jedina stvar koju je dobijao od mene, a ni ona ne valja, pa ja sam loša majka kad svom detetu ni to ne mogu da pružim...“i još hiljadu i jedna grozna stvar o sebi mi je prolazila kroz glavu.


Foto: Pixabay

To što dojenje nije bilo dovoljno mojoj bebi doživela sam kao jedan veliki poraz. Pri tom, postojao je konstantni strah da će se bebi nešto desiti. Mislila sam da ne nosim bebu kako treba, da ne umem da je stavim da spava kako treba, da sve radim pogrešno. Uz taj strah, i hranjenje bebe deset puta po sat vremena svakoga dana, krenule su nesanice. Osećala sam se kao da sve dublje tonem, da nemam snage ni volje ni za šta.

Nisam mogla da jedem, bukvalo su me terali da uzmem po koji zalogaj, nisam mogla da pričam, nisam mogla da hodam, bila sam u magli koja me je sve više i više gutala. Samo sam htela da se zavučem u ćošak i da me niko ne dira.

Nisam imala ni volje ni snage da se brinem o bebi. Ako bih ostala na kratko sama, srce bi počelo ludački da bije. Hvala Bogu što je mama bila sve vreme tu i što sam imala apsolutnu podršku od supruga. Ali čak ni moji roditelji nisu mogli da shvate ozbiljnost stanja u kom sam bila. A ja sam sve vreme vapila za pomoć. Pritom sam mislila kako sam loša osoba zato što ne želim da čuvam svoje dete, što ka njemu nemam nikakvih lepih osećanja. A tek šta sam mislila o sebi i šta sam želela sebi da učinim...


Foto: Pixaby

Uz sve ovo, čula sam komentare: „Ma pusti je, ona je razmažena“. „Lupi dva šamara, pa da se trgne“. Eto koliko ljudi imaju znanja i razumevanja o teskobama kroz koje prolaze oni koje uhvati depresija.

Nešto manje od dva meseca nakon porođaja sam konačno potražila stručnu pomoć. Prva terapija je, čini mi se, imala vrlo malo uspeha. Krenula sam i kod psihoterapeuta i uz njen nagovor sam prešla kod roditelja kako bih se ispavala, jer je ustanovila da je nesanica možda i najveći uzročnik mog problema. Uz promenu terapije, stanje je polako počelo da se poboljšava.

Bilo me je strah da naglas izgovorim da sam bolje kada bi me neko pitao kako sam. Čak sam bila odlično, u nekom stanju euforije što me je malo i plašilo. A onda je ponovo krenuo loš period. Ponovo strah i teška osećanja, samo je sve sada bilo nešto slabijeg intenziteta. Ali sam opet mislila da nikada neće proći.

Hvala Bogu za najdivnijeg supruga na svetu koji je i ovog puta uspeo da mi vrati veru u život. Probudila sam se jednog dana i ponovo je sve dobilo neki smisao. Bez straha i uz pomoć porodice, polako sam počela da se povezujem sa svojim detetom, da shvatam njegove potrebe, da uživam u njemu i da ga volim. Nekoliko loših perioda se smenjivalo sa dobrim, ali evo, 6 meseci nakon porođaja, konačno sam osetila to što sam od početka znala da treba da osetim. Konačno jedno olakšanje i sreća. Sreća kad ga pogledam, kada se osmehne, sreća zato što postoji. Konačno je nestalo magle oko mene. 

Ovo pišem sa nadom da će se ovom problemu posvetiti mnogo veća pažnja od trenutne. Dojenje jeste bitna stvar, ali mislim da je mnogo bitnije da dete ima mamu, jer dojku može zameniti i flašica, ali ko će zameniti mamu ukoliko dođe do fatalnog ishoda zbog nelečenja postporođajne depresije?


Foto: Fotolia

Zato apelujem da treba osnovati timove lekara koji će postojati u svakom porodilištu kako bi na prve simptome odreagovali i pomogli porodilji na pravi način. Na kraju krajeva, brošura koja opisuje simptome i način lečenja postporođajne depresije je nešto što bi trebala da dobije svaka trudnica od svog ginekologa.  

Ako znate nekog ko prolazi kroz slične probleme u kojima sam bila i ja, pružite apsolutnu podršku i što pre naterajte tu osobu da potraži pomoć. Samo zato što sam imala najdivnije ljude oko sebe, sada konačno opet mogu da se smejem i uživam u životu i bebi onako kako sam i želela.